Недељно јутро или “Како смо га пустили да цркне”

- A +

У Куриру, а сходно са проблематиком теме, недуго потом, освануо је и на ФБ И Тwittеr профилима текст “Пусти га нек’ цркне”.Свима вама, вероватно сада већ одлично познат, ретко ко га је избегао на свом тајм лајну, у недељу ујутру.

За неупућене, ради се о експерименту који су спровели новинари листа “Курир”, тако што је један од њихових колега сатима лежао на неколико локација у центру Београда, правећи се да му је позлило, а све са циљем да открију колико ће од укупног броја пролазника прићи да (лажном унесрећеном) помогне.

Наравно, како то у онлајн свету обично бива, успостављане су најразличитије дијагнозе; од стручних – како је заправо (не)реаговање пролазника класичан пример подељене одговорности у психологији или простије речено, оно кад сви мисле – “Ма, неко други ће да помогне”, у чему има и мало истине. Сви смо ми понекад конформисти, само треба одабрати прави тренутак за тако нешто.

Са друге стране, јавили су се и они који мисле да је заправо грешка државе (која је по правилу некако вечити окривљени) “што отвара азиле за псе, па јој грађани спавају на улицама”- о њима не бих ни реч рекла, јер ко не воли животиње не воли ни људе, притом једна са другом ситуацијом нису никако повезане а поређене је у домену frogs&grandmothers.

Мени можда најинтересантнија теорија је да су за овакву ситуацију у Београду криви такозвани провинцијалци,који су од престонице направили џунглу. Ево, ја потпадам под ту несрећну, исклеветану категорију(провинцијалаца) И баш сам радознала да ми неко објасни како је то због мене овај град постао неподношљив. Али да се међу одговорима не нађе она стара – свака част изузецима. Нисам изузетак И немојте да правите рачун без крчмара!

Не бринем ја за нас, онакви смо какви смо одувек и били, то само Курир воли сензације и патетику

Иако је и ишчуђавање у категорији “Какви смо то постали ?” незаобилазно, лајт мотив дана ипак је незанемарљив број онх који су коментаришући спорну вест наводили како су у сличним ситуацијама одлично снашли у улози спасилаца, И треба да будемо поносни на њих. Јер то је Србија у којој живимо и људи са којима живимо, не она коју је Курир (уз сво дужно поштовање листу) овим чланком покушао да пласира.

Људи су једноставно спремни да помогну, или то нису али их због тога не треба стрељати!

Како нам је јако својствено критизерство, дијагностификовање болести али никако и приписивање терапијенашли смо за сходно да оплетемо по овима што нису усудили да приђу, у овом случају – предмету експеримента. Ко зна који је разлог код тих, у најмању руку ноншалантних по среди, па се не усуђују да помогну некоме у невољи, можда неко лоше искуство од раније?! Ипак, најмање што може свако дауради је да позове хитну помоћ или полицију! С-В-А-К-О, чак и ови са којекаквим таумама из прошлости.

Урадите то! Колико због онога који је у невољи, толико и због вас самих. Не желите да живите са сазнањем да сте могли а нисте урадили нешто што заправо дозвољава да вас категоришу као човека, као људско биће.
Помозите старијој особи из вашег комшилука да се попне уз степениште, понесите јој кесе, уступите место трудници у дому здравља, мајци са дететом у превозу. Ако некоме позли, не значи да је пијан или дрогиран,помозите!

Чим помогнете, осетићете се боље – проверено.

Милица Шошић