У Србији ведро. Много смо биле паметне и мудре.

- A +

09:00

Стигла сам на факултет где се очекивао почетак предавања.У препуном ходнику угледала сам моју пријатељицу, колегиницу, сродну душу М.Предавање је отказано. Погледале смо кроз прозор и скоро у глас рекле „ајде, палимо“. Углавном смо могле унапред да знамо шта друга мисли.Ушле смо у њеног преискусног голфа „двојку“ у коме је већ било прилично топло за ово доба године. Вожња са Вождовца ка центру је трајала дуже него обично. Био је то први сунчан дан те године, или је бар мени тако остало у сећању. На путу до центра смо набрајале све могуће кафее и ресторанчиће са баштом која би могла да задовољи наш апетит за сунцем у овом добу године. Одлука је пала на терасу на Калемегдану.Биле смо прва година факултета. Цео свет нам се вртео око предавања, нових спознаја о науци која нас је спојила али и око излазака и дружења. Могле смо сатима да седимо саме и дискутујемо као „велике“ о најразличитијим темама даначњице / тадашњице. МНОГО смо биле паметне и мудре. Знале смо одговоре на сва горућа питања. Све се чинло као да ће сунце заувек сијати.

11:30

Сунце је одлучило да нам свима покаже да пролеће превремено почиње. Смишљале смо како да га најбоље искористимо. Одлука је пала да кренемо пут Авале и да проведемо дан у викендици са мамом од М. Селе смо у горе поменуту „двојку“ од милоште названу „тенк“ и кренуле. У вездуху се осећала неописива енергија. Људи су први пут те године возили отворених прозора. Чула се граја на улици. Људи су трубели из својих кола и слушали најразличитију музику док су се пробијали кроз узасно напорни и досадни саобраћајни колапс.

12:05

Негде код угла Џ.Вашингтона и Таковске мама од М. је позвала да нас замоли да свратимо на Б.Брдо по неке ствари које је заборавила да понесе од куће, те смо скренуле са претходно предвиђене маршуте.

12:10

Како то само у Таковској може да буде.

По природи обе смо одувек биле оптимисткиње, врло често изазивајући код других и подругивање на рачун те наше особине која нас је насмејане водила кроз живот. Да би прекратиле досаду и напетост саобраћаја одврнуле смо најпролећнију песму икад снимљену, дует двојице примораца „Тропски бар“.

12:20

Уз игру и песму нисмо ни осетиле да смо се пробиле до Таквуда одакле се протезала К.Милоша не тако загушена.

12:30

Уз игру и песму нисмо ни приметиле да опет стојимо у месту. Опет гужва, опет трубе људи и дерњају се.

13:45

Стари раковички пут, скоро па код скетања на Авалски.

ОПЕТ ГУЖВА. Да ли је могуће? Није викенд?!

Сад смо већ и гладне и жедне и исцрпљене. Победили су чак и наш оптимизам.Успели су да нас сморе и разувере да ћемо икад стићи до те безбрижне кафе на веранди М. викендице са сунцем које нас топло греје.

14:15

Угашени мотори кола у колони која се формирала на старом раковичком путу.У једном моменту видимо повећу групу људи у униформама како се приближавају возилу 2-3 места испред нашег „тенка“.И нама су убрзо пришли. Врло озбиљим гласом су нам тражили сва документа која смо имале код себе. Претресли гепек. Пустили нас.

14:30

Наставиле смо ка одредишту. Код мотела „Хиљаду и једна ружа“ се губио домет скоро свим радио станицама. Нисмо знале шта се десило. Нисмо могле ни да претпоставимо. У незнају и тишини смо наставиле вожњу тог прелепог дана.

15:00

Паркирале смо ауто и ушле у дрвоиште. М. мама нас је дочекала са крајње драматичном фацијалном експресијом. Само је рекла да су пуцали на Премијера.

15:15

Шок. Страх. Збуњеност.

Упорно смо приморавале стари зарђали транзистор да нам да више информација шетајући га кроз двориште не би ли „ухватиле“ неку радио станицу са вестима. А кад смо пронашле локацију гледале смо у шкрипаву машину и ћутке чекале.

Туга. Страх. Бол. Нервоза. Паника. Туга. Бес. Нервоза.

До ток тренутка било је „лако“ очекивати добро сутра. Сви смо имали неког ко је врло снажно желео то за све нас. Мукотрпно радио. Објашњавао. У почетку сањао за све нас док се нисмо опустили и почели и сами да сањамо. Вероватно до краја нисмо живели његове речи. Чекали смо да нас он изведе из мрака и дубоко веровале у њега. Престале смо да сањамо.

Понекад ми се чини да смо тек оног тренутка кад више није био жив схватиле да морамо и саме да пробамо да мењамо свест света око нас па и себе саме. Нисмо баш мислиле да смо дорасле Гандију или Кингу али смо остале у уверењу да морамо наставити са радом на себи. Некад са више некад са мање ентузијазма бориле смо се све ове године.

Училе.

У неком тренутку смо поново почеле да сањамо и маштамо.

ДЕВЕТ година људи! Хеј! То је кратак временски период у историји једног народа али озбиљна цифра за живот једног човека, жене, детета.

Где сте били шта сте радили? Где сам била шта сам радила?

Вероватно сам могла много више и боље. Али и ја сам само људско биће које се бори из дана у дан, које учи и нада се.

И док завршавам ову белешку чујем сирене. Сличне онима које се се у даљини, заглушене трубама из околних аутомобила и нашим смехом и песмом из звучника, чуле 12.марта 2003. у 12:25 из правца Немањине улице, смера ка Кнеза Милоша.

Следимо визију!

Јелена Милиновић