На добром путу

- A +

Мислим да је био четвртак. Пет година од атентата на Ђинђића. Овим поводом покрет „Европа нема алтернативу" организовао је почасну шетњу. Место окупљања био је, као и много пута пре тога,  плато испред Филозофског факултета. Нама, грађанима, подељене су црвене руже, које смо касније положили на гроб првог демократског премијера Србије. Стајао сам одмах поред Његошевог споменика. Као и остали, пажљиво сам слушао Зоранове поруке са импровизованог видеобима. Иза њега, у Студентском парку, као и свуда око нас, живот се настављао, људи су пролазили својим послом. Пажњу би им неретко привукао наш смех изазван метафорама тако карактеристичним за Ђинђића. То је она врста хумора у којој развучете полуосмех, подигнете обрве, спустите поглед и машете главом горе-доле, јер сте управо схватили „шта је писац хтео да каже"...

У једном од тих тренутака, осетио сам некакво комешање са моје десне стране. Подигао сам поглед и видео неколико младих људи на спрату Филозофског са истакнутим транспарентима. Обични бели папири са исцртаним компасима. Порука је схваћена, иако за њу ту није било ни место, ни време. Као, уосталом, ни за скривање иза сва четири слова (N, E, W и S), када смо сви знали да ова радикална младеж има само једну дилему - Исток или Запад. Људи су већ почели да их игноришу и враћају се Зорановој причи. Што због непријатности и стида (коју су грађани осетили у њихово име), што због дилеме коју су поново отворили  (а на коју сам имао само идеолошки одговор), моју пажњу је и даље држала „десница". Како рационално објаснити опредељење за било коју од „страна", у друштву које је због немоћи да на исто питање одговори, остало располућено између два календара или два писма? Још важније, како то представити овим острашћеним момцима, а да они то разумеју и прихвате? И, управо тада, када су млади радикали почели гужвати своје транспаренте и бацати их кроз прозоре, а неки од њих и да се разилазе, добио сам свој одговор. Наиме, никако ми нису ишли заједно њихов русофилски антиглобализам и амерофилски аутфит. Шта то спаја непрочитаног Толстоја и одевеног Адидаса? 

Или, којим колима су дошли ови момци, западњачким или источњачким? Или, које су марке њихови телевизори, компјутери, бела техника или намештај? У којим валутама се задужују и из чијих банака узимају кредите? У које земље емигрирају, кад упропасте своју? Када бране Косово, разбијајући београдске бутике, које марке одеће и обуће односе кући као ратни трофеј..? Ако у јавном животу (у коме су ствари најчешће ван њихове контроле) „бране веру отаца" пљујући по Западу, а у приватном (на кога могу утицати свакодневно и стопроцентно) су већи „католици од Папе", не би ли онда сами себе назвали лицемерима, или бар недоследнима?

Помислио сам како су ови момци, као и сви ми, макар несвесно или нагонски, већ направили избор кога потврђујемо својим свакодневним малим одлукама. А мали избори „обичних људи" основни су темељ сваке политике која поштује живот...

У тој замишљености, пренуо ме је Зоран који је ширио енергичност и са видеобима: „Ви можете да узмете акваријум и да направите од њега рибљу чорбу. Али не можете од рибље чорбе да направите акваријум. Скували сте рибе... Готово је..." Људи су тапшали јаче него иначе. А ја сам опет развукао онај полуосмех.

Никола Ивановић

Демократска омладина Чачак