Омладинска колумна

Будимо људи

Демократска Странка

БУДИМО ЉУДИ.

Оваква порука стоји на споменику изнад вечног почивалишта Његове Светости Патријарха Српског Господина Павла. Две Његове речи, урезане у мермер златним словима требају и морају да буду златно правило, стална смерница у поступању сваком грађанину наше земље, и вернима и онима који то нису.

Да будемо људи само један дан, како то једноставно звучи, а како је то тешко уистину бити. Провести дан, а не пожелети ником зло. Ма како тешка реалност била, на тренутак се насмешити, таман толико да се пожели добар дан или добро вече неком познатом, понудити малу помоћ ономе коме је она заиста неопходна, уважити туђе мишљење, убеђивати, а не вређати. Све ово изгледа врло лако, али како има много људи који то нису и неће да буду.

Трагедија која је задесила Краљево показала је да потенцијала и снаге да будемо људи имамо. Свакога, са и мало душе, погодиле су слике и вести које су долазиле из овог града. Дирљиво и поносно је било гледати све добровољце који су дошли самоиницијативно, са најискренијим жељама да помогну, да онима којима је природа „однела" кров над главом, исти врате тамо где му је место. Лепо је било слушати како сваким даном они који имају и мало, одвајају највише што могу да помогну новчано, грађевинским материјалом, храном, водом, оне којима је помоћ најпотребнија. Непроцењиво је било видети у очима људи, којима је земљотрес однео све, уместо очаја, нову наду, док гледају неке за које никада нису ни чули ни видели, како чине све да им врате дом. Време нас је „изазивало", али ипак солидарности и људскости још има у нама.

Можемо само да жалимо што је неопходна оваква катастрофа, да би се заборавило ко је које националности, ко је је које религије, где живи, чијим спортским успесима се радује, који број заокружи на изборном листићу. Штета што само у оваквим ситуацијама до изражаја долази тако „велики" најмањи заједнички садржалац свих нас - људскост.

Оно што је физички оштећено или уништено у Краљеву биће обновљено, нема сумње. Овај град ће се убрзо, колико је то могуће, вратити нормалном животу. Међутим, готово свакоднево, око нас дешавају се ствари због којих ћемо одмахивати главом, гледати са неверицом, и изнова се питати какво је то зло у људима, шта се то дешава, куда као друштво идемо.

Тешко је пронаћи већи или мањи град, па чак и село или варошицу, у којима не постоје улице којима није безбедно мирно се  кретати у свако доба дана и ноћи. Такво упозорење, сигурно не долази због физичких карактеристика улица тих крајева, него због неких обично младих, али увек обесних људи, који у малтретирању других налазе некакво само њима знано задовољство, неки доказ храбрости или припадности некој групи. Преглед вести или наслова у новинама довољни су да видимо да постоје некакви људи који не виде проблем да вишак енергије утроше на пребијање неког због погрешног грба на шалу, због другачијег нагласка или, конкретно возача који се „дрзнуо" да им не стане на месту удаљеном 30 м од станице, него баш тамо где је и предвиђено. Егзистирају и нека бића (нећу их означити људима) који налазе за сходно да своју надмоћ или бес искале на немоћним животињама, те без проблема ампутирају шапе керуши, лише живота пса који их је изнервирао самим својим постојањем, или  шутирају мачиће, па још пред камером мобилних телефона, као да је то нешто чиме се треба дичити. Нажалост, не тако давно, јавност се упознала и са мајком која слика децу поред младића који је на ивици моста, и на корак да се на такав начин ослободи свега што га тишти у животу. „Подршку" да начини тај корак имао је и од возача који је видео као важније не закаснити петнаест минута, него уверити некога ко нема ни тридесет година да ипак има нечега због чега вреди наставити живот.

Покушавам да заборавим на монструозне злочине, и биолошке грешке (како их је сјајно назвао Драган Ђилас једном приликом) које су исте починили, али када се пише о теми људскости, некако се такве ствари саме намећу, али уколико сте успели да их заборавите, благо Вама, немојте покушавати да се присетите.

Да сви поново, или први пут, суштински, а не само биолошки, стално, а не само повремено, будемо људи. Можда је ово најбитнија реформа коју морамо да спроведемо. Када кажем „ми" не мислим ни на Владу, ни на скупштину, ни на судове, него на сваког од нас појединачно. Треба да се реформишемо превасходно због себе, зарад себе и нараштаја који долазе. Можемо да се споримо око неких циљева, закона, потеза, али око овога мора, и поновљам, мора да буде искључиво јединство без изузетка. За овакву реформу нам не треба једна или друга странка на власти, приступ фондовима, финансијска помоћ, за њу нам треба само снага воље и ништа више.

Реалност у којој живимо је сложена. Свесни смо њене и светле и тамне стране. За оне на другој страни, постоје закони, казне и институције које исти треба да спроведу, а број оних који су на „светлој" страни мора да буде свакодневно све већи.

Беспарица, неизвесност егзистенцие су тешке појаве, и карактеристике које се, нажалост, везују за велики број људи у Србији. Очајање је често последица оваквог сиромаштва и њоме изазваног осећаја немоћи, али никада и ни по коју цену, очај не може бити разлог и оправдање за било какво насиље и било какав асоцијалан акт. За такво понашање нема оправдања, и такви случајеви не смеју да буду оправдавани зарад политичких поена или увећања базе гласача. Не може се економском ситуацијом објаснити  хулиганство и вандализам, не може због огромне већине оних које тешка финансијска ситуација у којој се налазе, није натерала да људскост ставе на страну, и који су упркос свему остали узорни грађани и људи.

БУДИМО ЉУДИ

Када ова реченица Његове Светости Патријарха Павла постане максима деловања свакога од нас, када сваком она буде смерница у свакодневном понашању, моћићемо да кажемо да као друштво идемо у правом смеру. Само у таквој ситуацији свака друга реформа, сваки циљ којем као друштво и држава стремимо биће много лакше остварљиви. Различита мишљења, различите навијачке боје или различити циљеви ће онда бити само тема за разговор међу људима, а не питања од којих живот зависи. Није то неки далек сан, неки неостварив идеал, него нешто врло изводљиво, нешто близу, за шта је потребна само јака воља и свест о нашем положају у друштву и одговорности коју свако од нас има и према себи, и премо свом окружењу.

БУДИМО ЉУДИ УВЕК, НЕЉУДИ НИКАДА.

Душан Благојевић,

Демократска омладина Шабац

 

Мрва воље за лавину промена

Демократска Странка

......"Плашљивима и саможивима се чини да је све што се дешава, свака појединост уперена против њих лично. Плиткоумни људи, као и они који су по природи лакомислени и безбрижни, не мисле о тим догађајима уопште, све док их не осете на својој кожи. Једино разборит човек труди се да све промене у друштву и јавном животу посматра хладнокрвно и тумачи правилно, а да прво уочи и оцени њихово опште значење, а тек после тога испитује у којој мери ти догађаји могу и њега лично да погоде и онда настоји да се уклони и заштити - уколико му је то могућно и морално допуштено.".......

Овако је говорио наш нобеловац, Иво Андрић 1944. године у Београду.
После неколико "Октобарских револуција", на које је било тешко остати равнодушан, у сваком сукобу су се на зараћеним странама увек могли наћи аргументи за и против. Тамо где је било више једних, било је много мање других, а опет довољно да нико не одустаје, те да се расправа од мача са две оштрице сведе на рупу без дна.... Да се разумемо, супротстављање мишљења подстиче развој духа, стварање критичког ума, али и здравије средине, све док се за сопствене идеале боримо достојанствено, подвлачим, достојанствено.... Проблем настаје , када борба прерасте у примитивно одмеравање снага, физичко сукобљавање са онима који не могу, не смеју или не желе да врате истом мером. Тако стварамо ово стање какво је сада, лошу слику Србије која је у свим облицима и форматима прострујала светом. Све то резултирало је ситуацијом да бројни успеси српског народа у спорту, култури, науци, помаци у политици, бивају бачени у сенку деструктивних конфликата између нас самих.

Потребно је да спрецимо проблеме и пре него сто они настану! Знамо да набоје нагомилане негативне енергије можемо каналисати тако што ћемо једни друге ослушкивти, разумети, помагати, И тиме што ћемо отворити наша врата према свету у нади да е и свет та иста врата отворити нама, као себи равнима. Ми желимо Србију којом емо се поносити, Србију образованих, еманципованих и креативних младих људи, спремних за акцију, преузимање иницијативе, жељних одговорности! Желимо младе који е дијалогом, попут Сократовом херменеутиком, супротстављењем ставова и мишљења доћи до решења проблема, пронаћи нове опције, оне које највише одговарају, најрационалније су.... Наћи златну средину!

Као и до сада, доказаћемо да нисмо ту да бисмо се играли политике, вец смо ту да храбро корачајући напред, са главом постављеном усправно, станемо на пут насиљу као начину живота, променимо традицију нетолерантности и супротставиимо се менталитету мржње. Ове зиме нећемо заспати, нити емо дозволити да ико млад падне у зимски сан! Устрептали и пуни енергије, трудићемо се да нашим акцијама подсетимо колико је битно узети ствар у своје руке, реаговати, осетити се корисним! Мрва воље довољна је да покрене читаву лавину промена! Ми смо спремни да се боримо за Србију којом бисмо се поносили било где, било када и пред било ким! Ми не желимо да будемо призвод своје околине, волели бисмо да околина буде наш призвод!

Милица Шошић
Демократска омладина Свилајнац

Поткатегорије